Kao mala volela sam vrteške,ali „iznenadne“ goste sa sve raširenim rukama koji su mi trčali u zagrljaj da me zavrte u znak dobrodošlice ( jer sva deca to vole ) , nikada.Uvek su me gnječili ostavljajući raznorazne miomirise u mom nosu ili su me „nezgrapno“ prinosili sebi gde bi me svaka koščica bolela .Oni su se cerili ,a ja sam vrištala .Da bi me smirili i odagnali znak pitanja iznad glave od moje vriske, vodili su me u luna park.Obožavala sam vrteške i one fucking vezane patke, za koje su se svi borili da je skinu.Meni je to bila nemoguća misija ali vrteška je uvek bila sloboda van svih granica. Sednem,prebacim polugu da ne ispadnem i čekam da me vine do neba.Prvo se malo cimne,tek toliko da se pripremim da uskoro neću moći dodirnuti tlo nogama i uzlećemo.Krećemo se sve brže,vetar miluje lice i mrsi mi kosu, a u sebi osećam potpunu slobodu .Mlataram nogama i grabim visine.Totalna predaja. Od uzbudjenja jedino mi preostaje da vrištim na sav glas i smejem se svim srcem.Prizor srećnog deteta .
Ono što pokušavam sada je da zavrtim vrtešku života.Zacrtane visine su mi tako daleke da ni povremeno vrištanje više ne pomaže. U časovima nemoći vrtim se sama u krug do te mere da me hvata vrtoglavica i kao kroz san vidim „kolo sreće“ koje se okreće.Tek sad uvidjam zašto je bio cilj uhvatiti patku?!.Patka te čini ponosnim jer ti je donela sreću da okreneš još jedan pobedonosni krug u kome i dostizanje visina više nije nemoguća misija .
Нема коментара:
Постави коментар