Puzzla

U svakom novom licu ,osmehu, pogledu tražila sam – svoje drugo JA. Dok ga nisam pronašla – lutala sam, godinama. Zamišljala sam dan u kome bi se možda: sudarili na nekom uglu ulice, u gradskom prevozu izvinjavajući se zbog gužve, pogrešnom broju na javljanje kućnog telefona, u redu na kasi, pored tezge na pijaci, na pešačkom prelazu, koncertu, plaži, negde već.

I što sam bila čvršća u svojoj zamisli da negde postoji ta puzzla koja nedostaje u mom mozaiku, to sam bila sve nemirnija i nestrpljiva. Trčala sam za svakom novom slikom koja bi osvanula kao novi grafit na pločniku. Nošena mišlju: „ možda je baš on ili ne, onaj drugi- puzzla koja nedostaje?“. Stadijum opšteg delirijuma doneo mi je noći bez sna sa previše očekivanja i isčekivanja, premalo smeha, prepunu čašu suza, a u ušima je uvek ostajala, već dobro poznata rečenica  „ nije te dovoljno voleo „.

Srce je pumpalo i pumpalo, i puštalo kroz vene da teče tu uzavrelu krv dok se nije umorilo. Potom je usledila velika tišina i veliki odraz u ogledalu.Ono sto sam videla nije mi se dopalo.Ta slika nije bila devojka koja u sebi nosi paletu duginih boja. Probuđena iz sopstvene zamke posvetila sam se pronalaženju svog unutrašnjeg mira. Iz dana u dan išla sam ka svim onim stvarima koje me čine srećnom, onome čemu pridajem pažnju i volim ( do te mere ) da sam postala negde i fanatik: muzika, kulinarstvo, knjževnost, enterijer i podijum za ples. Vođena idejom kako pozivam mali broj meni dragih ljudi u životni prostor, okupan prirodnim bojama,ušuškanim tonovima i mirisnim notama - moj notes je poprimio široke razmere u pronalaženju adekvatnih potrepština. Igrajući se sama sa sobom uz ples escajga,poklopčića i malih tajni velikih kuvara, bojila sam i slagala moje srce na tanjiru. A sva ta nova pozitivna energija širila se oko mene kao para iz „a la la Layla“ lonca, upijajući sve mirise okupanog doma.Nošena notama mira-unutar sebe , pojavila se tako iznenada, bez imalo najave, kao nepozvan gost - moja puzzla. Uskočila i popunila pukotinu do te mere da više nikada ne ispadne iz ležišta. Kao dosuđeni penal, puzzla je poentirala sa toliko topline i svetlosti, ostavljajući večitu iskru u mojim očima koju niko i nikada neće moći ugasiti.

Levi’s 501

Mogu da napisem 501 razlog zasto smo ‘80-tih svi voleli da imamo barem jednog  “keca” u ormaru..U njima smo odrastali ,ziveli prve ljubavi,izlazili sa najsladjim decacima/devojcicama, pravili resice na nogavicama i izbeljivali ih da izgledaju kao da su vec 100 godina nosene.I znali smo sta je original.Prvo pravilno usivene (duzina) cele nogavice, bez greske u bodu, ostavljajuci na krajevima spajanja-tanku izbledelu liniju.I mali unutrasnji dzepic desnog dzepa, to nikako nije smelo da strchi od boda. I kada im je dolazio kraj, nismo ih bacali,nismo mogli da se oprostimo od dragocenosti, pravili smo bermude.I onim novopazarskim smo tapsali,ali im se nismo klanjali.

Ali,mogu da napisem 501 razlog zasto su najdraze “leviske”dospele na nizu policu u ormaru.  

Military look poprimio je obim zabrinjavajucih razmera 90-tih .Cesto razmisljam, da li nam se zaista svidjaju bas te dzepaste pantalone ? ili smo se nesvesno solidarisali sa braniocima nase domovine poslednjih 10 godina.Da li im na taj nacin odajemo zahvalnost?, pa smo svi na ulicama postali setajuci transparenti, (zaboravljeni od zaborava), potresnog vremena koje je, hvala dragom Bogu iza nas.

Danas, mogu da napisem 501 razlog zasto ne zelim da moje! leviske zavrse na deponiji, ne mogu cak ni da ih ostavim u basement-u. Danas ih opet nosim, volim i shepurim se u njima kao nekada Danas je na ulicama opsti bal pod maskama.Danas svi nose sve,.Svi “kao” prate modne brendove, idu u shopping-e u poznate City centre jer tamo je sve In, van toga sve je Out.

Svi mi govore budi u trendu-budi u brendu.Meni nikako da dopre do svesti , kako ja to nisam u trendu kada sam u brendu gde je “kec”izvucen iz rukava  jos daleke 1853 ?!  .

Trci,…..trci

Alarm, taj prokleti alarm na nocnom stocicu. Uvek se oglasi kada mu se najmanje nadam.Tek sto sam snove obojila temperinim bojama, montirala raspored slika vec happy  price .. i the end. Kraj kome ni ne znam kraj.Ustajanje koje nema ono predivno razvlacenje po krevetu,meskoljenje u posteljini sa ostacima sna u delicima sekundi budjenja.I krece trcanje iz sobe u kupatilo, pa nazad u sobu, I do kuhinje,pa opet nazad u sobu i u trku obuci,nategni,ispravi,zavezi.Pogled na sat koji obara s`nogu,tera me da trcim,jer sam vec tri koraka unazad od saznanja da nisam napolju.Kad izadjem,udahnem u trku ono malo vazduha koji mi nedostaje , da trcim dalje. Stignem na odrediste i tako zadihana od jutarnje gimnastike u vidu trcanja,na stolu me saceka pregrst papira zbog kojih cu trcati i ostatak dana.Posto sam u trku iscitala pristigle mailove , spremna sam za dnevni maraton.Kako startujem tako neprestajem da trcim do cilja u kome pored dobro poznate  kilometraze nosim i stafetu Stafeta je u obliku  preteske akt tasne koja mi vec ozbiljno pravi rane na ramenu.Noge ne posustaju.Trce kao navijene,a zuljeve dobijaju jedino moje nove potpetice.Tokom celodnevnog maratona pored mene trcala je i misao, da li ce jednog dana neko potrcati zamnom? Potrcati da mi promeni scenario u kome  cu hodati laganim koracima ,ustajati i ziveti zivot step by step.Veceras je alarm na off i jedino ce snovi trcati u susret happy price sa istrcanim the end-om.