Trci,…..trci

Alarm, taj prokleti alarm na nocnom stocicu. Uvek se oglasi kada mu se najmanje nadam.Tek sto sam snove obojila temperinim bojama, montirala raspored slika vec happy  price .. i the end. Kraj kome ni ne znam kraj.Ustajanje koje nema ono predivno razvlacenje po krevetu,meskoljenje u posteljini sa ostacima sna u delicima sekundi budjenja.I krece trcanje iz sobe u kupatilo, pa nazad u sobu, I do kuhinje,pa opet nazad u sobu i u trku obuci,nategni,ispravi,zavezi.Pogled na sat koji obara s`nogu,tera me da trcim,jer sam vec tri koraka unazad od saznanja da nisam napolju.Kad izadjem,udahnem u trku ono malo vazduha koji mi nedostaje , da trcim dalje. Stignem na odrediste i tako zadihana od jutarnje gimnastike u vidu trcanja,na stolu me saceka pregrst papira zbog kojih cu trcati i ostatak dana.Posto sam u trku iscitala pristigle mailove , spremna sam za dnevni maraton.Kako startujem tako neprestajem da trcim do cilja u kome pored dobro poznate  kilometraze nosim i stafetu Stafeta je u obliku  preteske akt tasne koja mi vec ozbiljno pravi rane na ramenu.Noge ne posustaju.Trce kao navijene,a zuljeve dobijaju jedino moje nove potpetice.Tokom celodnevnog maratona pored mene trcala je i misao, da li ce jednog dana neko potrcati zamnom? Potrcati da mi promeni scenario u kome  cu hodati laganim koracima ,ustajati i ziveti zivot step by step.Veceras je alarm na off i jedino ce snovi trcati u susret happy price sa istrcanim the end-om.